Textual description of firstImageUrl

Момчило Настасијевић | ЈАСИКЕ




Шта шуме јасике беле,
пречисте горске деве,
сребрне кад им стреле
јутарње сунце хитне,
и зраком кликну шеве?

Хладне кад капље, кад ситне,
низ тела им се слију,
зеленим пропланком магле
кад млечно коло вију?

Зашто су главе нагле,
и косе смешале благе,
и дршћу наге?

Од зиме се не јеже,
страх срца им не стеже,
јер на планини одрасле су саме.

Но иза сна — ведре таме,
трепет их чило што сниле,
па сунцу, магли, па пропланку
ћућоре белу тајну на уранку.



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана