пречисте горске деве,
сребрне кад им стреле
јутарње сунце хитне,
и зраком кликну шеве?
Хладне кад капље, кад ситне,
низ тела им се слију,
зеленим пропланком магле
кад млечно коло вију?
Зашто су главе нагле,
и косе смешале благе,
и дршћу наге?
Од зиме се не јеже,
страх срца им не стеже,
јер на планини одрасле су саме.
Но иза сна – ведре таме,
трепет их чило што сниле,
па сунцу, магли, па пропланку
ћућоре белу тајну на уранку.
