Момчило Настасијевић | ДАФИНА

Кад нељубљено мре,
тмоло је ваздухом
на страст.

У маху повенућем
то букне пупољ прецветању,
смрт нељубљено разбуди.

Дафину на гроб не сади,
тмоли је дах из ње,
сабласно мами у таму.

Но камен тежак навали,
тежи нег' погребена жеђ,
кад нељубљено мре.