што прва у небеса
испари мишљу модром
за гледом очију и ноздрва
А руке се крсне ближе
срцу свих лета и зима
Једна област другу стиже
и везује у сноп рима
За ногама које броде
до извора све до корена
по прашини поврх воде
тим ногама званим премалеће
за пожаром твојих зена
и најкрајња звезда креће
