ко прстење под сочном кором стабла,
ко из дубине зденца ми с успомене кабла
дижемо слику из тмине што у нама шути.
О, како су дубоки зденци наших слика,
трајања, магле, грчева и плача.
Вода нас жива успомене јача,
лијечи нас тајна потонулих слика.
Градови снију у нама, простори, пјесме птица,
заборављене собе, предвечерја касна,
и јављају се драга покојна тиха лица.
И тако сја у нама кружница зденца јасна
ко пладањ сребрн у оквиру тмица,
успомена прхне из нас ко сплашена птица.
