Textual description of firstImageUrl

Мирослав Крлежа | СРЦЕ



Срце у човјеку куца и као куцај уре
из срца куцаји крви по крвавим жилама цуре.
Од дјетињства нашег ко невидљива сјена
прати нас наше срце:
на спроводу и у загрљају жена.

Срце у нама куца пред завјесама лажи,
у молитве страху, у страви на ноћној стражи,
и онда кад смо се пели на тамне дрвене стубе
гдје се људи за сребрну шкуду љубе.

О, куцаји срца давни,
пред сјеном Жене, надстварне појаве, Љубе,
кад смо у женско месо загризли своје зубе.

Добро те чујем, сапутниче стари,
свједоче тихих самотних минута,
када сам сâм са собом, а ти се у мени мичеш.
Ти често из мене иза гласа вичеш
на тужном путу нашег крижног пута,
ти ми се јављаш мудрим полутихим гласом
у грлу, прсту, радости и сузи,
кад сјају свјетла и у мрачној тузи
твог гласа глас се гласа гласним гласом.

И тако ћеш једног предвечерја стати
пред путоказом нашег посљедњега пута.
Лубања ће моја испијена, жута
остати без пратње што је од почетка прати.

Ти ћеш остати негдје гдје стоји сива непозната соба,
а ја ћу се одвести сам без тебе
улицама градским до мокрога гроба,
а бит ће сутон: кишно јесење доба.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана