Textual description of firstImageUrl

Мирослав Крлежа | РЕЗИГНАЦИЈА

Расту смеђе хоризонтале сутона од земље к небу
и боје се сада слажу у тихе акорде
и пркос атома у тијелу уморном гасне,
као да нетко у нама свира виолину,
и тако пада пепељасти мрак.

Уморан и сломљен ходам у полутмини.
Осјећам како ми мозак свијетли као свјетиљка.
Осјећам како сам земља која је устала
и која ће опет лећи када јој дође вријеме.

Још није прољетно доба. То звоне увертиру
прве воде међу браздама
и тужно плачу у сјени облачја
што пуши се у гњилој сивости
на хоризонту.

Гледам те облаке на хоризонту и ко да слушам цитру старинску.
Какав је оно облак на сивом небосклону
што тако тужно гасне у мртвој модрини?
Је л' потонула лађа? Или се само чини
да је потонула лађа и лађе да увијек тону?

Какве су то болне сутоње горчине
кад дан ко биљка вене и све боје гасну
као чашке блиједих тужних цвјетова?
Што нема човјек снаге да све тежине скине
и да уз свирку луђачку и страсну
полети летом нових летова?

Боје се слажу у тихе акорде и звони тихо имагинарна цитра,
а човјек земља хода сам по себи,
и опет ће лећи кад му дође вријеме.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста | Copyright W4ME™-des