У коме сваки отима и граби,
У добу једног лудог поколења
Кад кличу јаки — али плачу слаби.
Кад скоро свако знојав и очајан
Са осећај'ма дивљачким и крутим,
Брза и жури за мамоном жутим
И тражи живот високи и сјајан.
О добру оних што се у злу гуше
Већ нема нико времена да мисли —
Зар људи време узаман да траће?
Ах, чујте, сви ви, чије су још душе
За људство бриге и терети стисли —
У овом добу нема више браће!
(Књига песама, Окланд, 1908)
