што голотињом и бурама рађа,
заливи ови гнезда наших лађа,
пуних поноса и пучинских вука!
Острва oвa змајишта су змаја,
чији огњеви, као сунца јарка,
палише крила лаву светог Марка,
кад год халапљив прохте окршаја!
Ово су села мрких галијота
с мишкама попут муња од облака;
ово кућишта косматих Морлака,
чији жуљ значи дуждева срамота!
Туђинче, ко те у крај овај зваше?
Овде кам сваки љут је и видовит,
пут, богаз сваки од жала халовит!
Овде вал има жубор речи наше!
Брдима, пољем, уз Равне Котаре,
куд кo облаци злослутни се скићу
песме о Јанковићу, Смиљанићу,
бели се орли јате и крстаре!
– Пођи, и збогом!... А кад у домају своју
на лађи гвозденога бока
стигнеш и сретнеш два мајчина ока
где од радости овлажена сјају,
сети се у врх да грког Јадрана
многа тe мајка ојађена куне,
да грђе нег твој Удес ћe да груне
наша истарска без пребола рана.
(Политика, 18. априла 1920. године)
