Осећам, у сред пустиње мог летаисточник један самотни избија;
над њиме густиш снова се лелија,
сплеће и вечно шапори и цвета.
Жеђ једна као славујка уклета
ту у дан и ноћ поје и извија;
за сваким њеним кликом вихор клија
замисли и ритмова и полета!...
И тако увек у оази бајној
чудо стварања збива се, обнавља, —
док источник се благодатни јавља,
кључа, нит да л' ће ко га чути хаје,
сретан што себе без престанка даје
и собом живот лепоти бескрајној!
(Магазин Сјеверне Далмације, 1935)
