Textual description of firstImageUrl

Мирјана Дурутовић Мозетић | ЖЕНА

      Још издалека је видим - гура бицикл уз брдо. Изблиза, коса везана у реп, чиста, скромна одећа, излизане папуче. Изгуљена торба склупчана у корпи, празнином одбија сваку помисао о крађи. Ни задњег светла, ни мачјег ока, ниједна брзина сем оне, свакодневне, у ритму већ преморених ногу. Свакога дана, глава у торби, бицикл као верни помоћник - да се брже стигне кући, зготови ручак, оплеви цвеће, намире деца; ујутру, да се лакше стигне до посла - робије.Уједначено вози, не осврће се, не загледа по туђим двориштима; чим се пут усталаса - почиње да повија и гура тело ка педали коју, као све тежи камен, сизифовски упорно, гура уз брдо.
      Гледајући у њена леђа - док смо делиле то парче пута и врућег ветра, тај делић времена и простора - лавина мојих негативних мисли од протеклих дана, седмица, месеци, мојих преиспитивања и анализа, бесплодних планирања и вијугавих лутања безданима смисла... руше се, као куле од карата, пешчани градови умишљеног креатора.
      Постојиш. Јеси. Дакле - буди.
      Недуго потом, као да је завршила своју мисију, нагло је скренула у прашњави сокак - да постоји, буде. А јесте.
      Жена.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста | Copyright W4ME™-des