Још издалека је видим – гура
бицикл уз брдо. Изблиза, коса везана у реп, чиста, скромна одећа, излизане
папуче. Изгуљена торба склупчана у корпи, празнином одбија сваку помисао о
крађи. Ни задњег светла, ни мачјег ока, ниједна брзина сем оне, свакодневне, у
ритму већ преморених ногу. Свакога дана, глава у торби, бицикл као верни
помоћник – да се брже стигне кући, зготови ручак, оплеви цвеће, намире деца;
ујутру, да се лакше стигне до посла – робије. Уједначено вози, не осврће се, не
загледа по туђим двориштима; чим се пут усталаса - почиње да повија и гура тело
ка педали коју, као све тежи камен, сизифовски упорно, гура уз брдо.
Гледајући у њена леђа - док
смо делиле то парче пута и врућег ветра, тај делић времена и простора - лавина
мојих негативних мисли од протеклих дана, седмица, месеци, мојих преиспитивања
и анализа, бесплодних планирања и вијугавих лутања безданима смисла... руше се,
као куле од карата, пешчани градови умишљеног креатора.
Постојиш. Јеси. Дакле – буди.
Недуго потом, као да је
завршила своју мисију, нагло је скренула у прашњави сокак – да постоји, буде. А
јесте.
Жена.
