Кишно БГ преподне, улице сиве, блатњаве, возила тутње, редом упадају у исту рупу - док купујем у радњи на прометном углу, дође ми да изађем и питам их-да ли знате куда сте пошли, где ћете стићи, да ли је вредно те халабуке, те машине чији сте део-а прождире вас рутински и неумољиво?!Најзад улазим у лепо возило, кулисе су другачије, надам се новом чину.
Само људи су исти: дугокосе, промрзле средњошколке црних ноктију, издашно црним опцртаних очију, као у јапанском НО позоришту, личе ми на неке гротескне лутке, загледане у Нигде, вољне за Ништа, спремне на Све...даме, богато замаскираних година...велеградом додатно изнурени старци, који чудесно брзо први кроче у возило - потом, никако да савладају пут до седишта...звоне телефони:да ли си учила биологију, вежбај математику, молим те...немој ти куповати хлеб, ја ћу...(говорном аутомату): хало, ја сам, зовем те да те замолим да убрзаш свој део посла, морам да завршим рад...
Нико од њих не трпи само једну једину, тако природну ствар - поглед у очи.
Еспрессо у Греенету је диван, гојазна госпођа бира део за пушаче, непрекидно понављајући:овде су еколози, овде су еколози; да, лепше нам је без њене цигарете, фалсета и животињских остатака на глави и око врата.
Киша јењава, дан се пуни лепим вестима - одложићу за неки други пут ту неодољиву потребу да некоме кажем нешто, најважније. Купујем млевену кафу, да обновим сећање на те тренутке у кафеу, уз другачије Излазим на исте улице, нова, другачија, а отвореног погледа - као и увек.
