некад веселе, а некад и тужне,
а моје мисли непресушне чесме
пратио је живот кроз токове кружне.
Крај топлих сам срца застајала
са испуњеном жељом а и стахом,
дуго сам се исте мисли бојала
да ме не упозна с горким уздахом.
Погледом сам грлила животне лепоте,
укус ми приушти задовољства многа,
ал’ прођох стазом сопствене Голготе
и најдражу спознају добих кроз Бога.
Ратовах да бих извојевала мир
из кога сам узрасла духовно
и добих награду мој златни путир
из кога примам причест редовно.
Визије ми стварају трептаји душе
док из срца слушам жеље своје
које ми откривају мисли, ил’ угуше,
тако многе речи проклијају моје.
Љубав је у мени осећај свети
којим блиске душе увек дотичем.
Ко срцем прича, то се и осети
и поклона се тог ја не одричем.
А време одувек најбољи судија
све то у књигу живота бележи
и ма како да боли ил’ прија,
сећањем ће увек да освежи.
И када ме не буде било,
ове моје речи умрети неће
и шта је срце рекло и слутило
ко воли, знам да разумеће.
