Textual description of firstImageUrl

Мира Андрић-Максић | СРЕЋА ЈЕ ЖЕНСКОГ РОДА



Пролеће је нове лепоте послало,
природа весела чека живот нови,
а у мени све је тако посустало
муче ме неки нејасни токови.

Где ми то мисао узалудно тече
што је уморну живот разапиње
и моје јутро претвара у вече,
а видике моје прекрило је иње.

Како пролећу да објасним сету
када је она њему непозната?
Како да пронађем радост отету,
чијој души да отворим врата?

Мислим на жеље давно изнедрене
да бих чула барем ехо среће
и дозивам снове неке украдене,
ал’ се бојим да ме чути неће.

Пупољци се на све стране смеју
и птице су пијане од среће,
а у мени још снегови веју –
неко ми је украо пролеће.

Сада га молим да ми врати,
а срце ће све да му опрости
јер желим овом пролећу дати
себе и многе моје радости.

И мој се немир миром огрну,
мисли дозваше драга времена.
И бол у души одједном утрну,
среће је довољно бити жена.



Поезија суштине препоручује песнике



    Лира-песничка муза



      Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
      Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана