slike pesnika

Мира Андрић-Максић | СРЕЋА ЈЕ ЖЕНСКОГ РОДА



Пролеће је нове лепоте послало,
природа весела чека живот нови,
а у мени све је тако посустало
муче ме неки нејасни токови.

Где ми то мисао узалудно тече
што је уморну живот разапиње
и моје јутро претвара у вече,
а видике моје прекрило је иње.

Како пролећу да објасним сету
када је она њему непозната?
Како да пронађем радост отету,
чијој души да отворим врата?

Мислим на жеље давно изнедрене
да бих чула барем ехо среће
и дозивам снове неке украдене,
ал’ се бојим да ме чути неће.

Пупољци се на све стране смеју
и птице су пијане од среће,
а у мени још снегови веју –
неко ми је украо пролеће.

Сада га молим да ми врати,
а срце ће све да му опрости
јер желим овом пролећу дати
себе и многе моје радости.

И мој се немир миром огрну,
мисли дозваше драга времена.
И бол у души одједном утрну,
среће је довољно бити жена.


Можда вас и ово занима

Претходно Следеће

Љубавна поезија

Родољубива поезија

Најлепша љубавна и родољубива поезија свих времена великих песника целог света из свих векова. Проза - кратке приче. Песме читајте и ћирилицом и латиницом.

Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Права задржанa | За свако преузимање и јавно објављивање обавезно навести извор преузетог текста | Архива овог сајтаАрхива овог сајта