Textual description of firstImageUrl

Мира Андрић-Максић | ПРОБУДИ СЕ, СРБИЈО

Освести се, Србијо, задњи је минут
и не лижи со из туђе руке.
Постоји, Србијо, и други пут,
вечито небеска, доста је муке.

Зар ти је мудрост слабост вечита
коју увек плаћаш крвавим данком?
Твоја историја је жртвама речита
док се поносиш шајкачом и опанком.

Пребројмо се колико нас има
и зашто нам се губе корени.
Ми смо бројнији били вековима,
Србијо мајко, другачије крени.

Нестаћемо као маслачков цвет
без да ће ико то да спречи.
Наше бриге неће бринути свет
нит ће наше ране други да лечи.

Срби, зауставимо синдром нестајања
док нам то не буде касно
јер ускоро неће вредети кајања.
Зар то свима већ није јасно?

Србијо, обожи нас у својој души
да не тражимо утеху по свету
јер наша суза и тебе гуши.
Србијо, буди мати свакоме детету.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста | Copyright W4ME™-des