шта вас за ово тле прикова?
Да л’ диван цвркут птице сојке
ил’ магнет старих паганских богова?
Остадосте на раскршћу вечите промаје
да градите стално рушене домове
и жртвама бројите своје нараштаје
на земљи чија утроба вас зове.
Ми Срби смо ружа Балкана
коју моћници увек поткресују.
И када нова процвета нам грана,
из корена је вешто одстрањују.
Искорењивали нас видно и потајно
тешећи нас да смо народ епски.
Тако смо нестајали увек издајно,
Срби су народ заиста небески.
Хоће ли нас небеса барем научити
кад овде ништа није успело,
зашто смо толико страдалних нити
и шта се у коб нашу уплело?
