Textual description of firstImageUrl

Мира Андрић-Максић | ПОМОЗИ, БОЖЕ, СРБИЈИ

Гледам како моћници границе бришу
као да је то њихова оловка стварала,
и у мојој Србији воћњаци уздишу
са ливадама које је суза натапала.

Србија је небеска и српска поезија
и златна је круна мог народа.
Морава је у њој река најмилија
испод најлепшега звезданога свода.

Србија је одувек српства буктиња
и мати која тугује и прашта.
У срцима нашим и клија и тиња,
узгоја је нашег расадник и башта.

Душу моју само Србија разгали
и заплачем кад је у њој лоше
јер су у њој многи Срби нестали
и гинули што су верне крстоноше.

Помози нам, Боже, и овога пута
када се за њене границе боримо.
Да Србија својим маглама не лута,
помози нам да се заједно сложимо.

И окај, Боже, српске стрампутице
свих наших вођа мане и неслоге.
Да зажуборе токови Лаба и Ситнице,
опрости, Боже, српске грехе многе.

Сачувај Србију од деоба и нестанка
да се српски нараштај више умножи.
Нек Србију краси шљива ранка
и сав српски род још више обожи.

Србине брате, више веруј у Бога
и чућеш у себи његов глас.
Воли и поштуј више брата свога
и кроз слогу наћи ћемо спас.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста | Copyright W4ME™-des