да нам живот буде удобнији,
а онда се упознали с збиљом
шта смо добили, а шта изгубили.
Створили смо себи жељене стандарде
чак и више него што нам треба.
Чувају нас аларми и бади гарде
док сањамо сунце рођенога неба.
Неки чак име и веру мењају
само да би што лакше успели.
Тако себе и друге варају
јер корену се свом нису отели.
С годинама све се чешће питамо
да л’ нам је овај избор најбољи?
Док усамљени дроњаве душе скитамо
препуштајући себе некој вишој вољи.
Не схватају нас ни деца рођена
а камоли ови хладни странци
и срце нам постаје ко стена.
Богаства су оку само мамци.
И реткима зазвоне велика звона
да огласе шта су то стварали
ил’ да им признају висину трона.
Ретко врх дотичу из корена мали.
Тако се уклапањем лакше губимо
а извориште нам се брзо затрпава.
И када то на крају схватимо,
пред нама је већ пожутела трава.
Напослетку у самоћи старачког дома
усамљени сањамо наше небо плаво,
а рука нам уморна и трома
обрише задњу сузу што имамо.
