Textual description of firstImageUrl

Мира Андрић-Максић | НЕОБИЧАН СУТОН



Топли сутон топи ме полако
и разиграни лепет птичијих крила.
Из срца вапај дозива ме јако
ил’ се то моја жеља пробудила.

Поздрављају ме сенице са глога
и с њима веселих зрикаваца хор,
само ја сада немам кога
и крај мене усамљени бор.

Разумем говоре брбљивих птица
у крошњама храстових грана,
разумем дозивање паса луталица,
само не шапат мојих усана.

Испитујем недоумицу и она мене
да л’ је то привид ил’ моја јава?
Можда су старе жеље прикривене
ил’ у срцу нешто ново проклијава.

Разлива се сутон по грању
са пурпуром позлаћених боја
као најлепши ћилим у ткању,
само мене мучи слутња моја.

Не знам себи шта да кажем
ни мојим жељама ни овој лепоти.
Смиреношћу лажном себи помажем
и препуштам се некој немој похоти.

Сутон све више у мени тоне
док ме звезде полако трезне
и немире моје јасноћом разгоне,
за чим то моје срце чезне?



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des