где је љубав највиднија круна живота.
Тако је одувек у мом Мионичком крају
у коме је не волети и грех и срамота.
Љубав тамо цвета увек без престанка,
она је златни олтар Ваљеваца свих.
Потврдили су то Ракић, Николај и Десанка
И многи други пре и после њих.
У мом крају се о љубави прича најрадије
и тој светој речи стопе не утиру.
Због љубави се често лумпује и пије,
У Мионичком крају без љубави умиру.
И кад одеш, сећања на тебе остају
кога си како за живота волео.
Све ти грехе љубавне тада опраштају
И што си љубио кога ниси смео.
И ја своје корене собом потврђујем
јер љубав тече у венама мојим.
И једино њој могу да робујем,
ја љубављу увек срце своје појим.
Они који воле живе много дуже,
то ће сви у мом крају рећи
и срце ће своје да вам пруже,
па зар се од тога може утећи?
