Textual description of firstImageUrl

Мира Андрић-Максић | МОЈИ КОРЕНИ

Рођена сам у дивном шумадијском рају
где је љубав највиднија круна живота.
Тако је одувек у мом Мионичком крају
у коме је не волети и грех и срамота.

Љубав тамо цвета увек без престанка,
она је златни олтар Ваљеваца свих.
Потврдили су то Ракић, Николај и Десанка
И многи други пре и после њих.

У мом крају се о љубави прича најрадије
и тој светој речи стопе не утиру.
Због љубави се често лумпује и пије,
У Мионичком крају без љубави умиру.

И кад одеш, сећања на тебе остају
кога си како за живота волео.
Све ти грехе љубавне тада опраштају
И што си љубио кога ниси смео.

И ја своје корене собом потврђујем
јер љубав тече у венама мојим.
И једино њој могу да робујем,
ја љубављу увек срце своје појим.

Они који воле живе много дуже,
то ће сви у мом крају рећи
и срце ће своје да вам пруже,
па зар се од тога може утећи?



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста | Copyright W4ME™-des