а михољско ми лето на измаку.
Додири су моји безнађем сплетени
и наде се крију у сумраку.
Летаргичне мисли изван моје власти
лутају негде без икакве везе.
Тражења неких не могу се спасти,
расуле се жеље као лишће брезе.
Радост више сама не долази,
само кад је молећиво тражим.
И све ређе смех ме обилази,
доколицу сада сећањима блажим.
Око мене све мање топлине,
а срцу моме то највише фали,
и нежна рука нечије близине
да моје угашене фењере упали.
Да ми поврати безнађе узето
и угреје ове године зреле,
да продужи моје михољско лето
и да ми руке топлину не желе.
