Textual description of firstImageUrl

Мира Алечковић | У МРАЗОВИТА ЈУТРА




У мразовита јутра ја шапћем још земљи из снова
због које су гаврани смрти на ову земљу пали,
певам за оне што су са срцем остали дечијим,
за оне што од снова нису одустали.

Сад и нисам само човек, очи, и уши,
сад сам само срце страсно, огромно срце људско
и пожар успомена у мислима и души
пијаница што је први пут зараду скуцк'о
па не зна од кајања куда
и нека слободно каже ко хоће
да сам луда
мени је мило, и добро, и топло овако
док трагом љубави старих идем улицом града
и само ми је жао
када ме са осмехом не среће свако,
кад бесомучно блеје некаква црна стада,
кад прашину дижу некакве кљунате птице,
кад ме са далеких река гледа ледено стакло
нечије неверице,
и само ми је жао
зашто се човечности осмех још није
широко расцветао.

Сад успомене у мени безумно, шумно лете;
данас си моја љубав, земљо, све моје клице
клијају данас из тебе,
пијанац нисам, ни луда
ја сам ишепркала откриће за себе,
откриће са безброј чуда –
ја знам и данас куда.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана