Глава до главе у бледој шаци лежи; Човек и жена воле се на тамној звезди
И коса њихова преко удова док језди
Роне се грумени крви све тежи и тежи.
У мраку долази близу оно што нестане
И тада простор залелуја црна брда
На гола леђа велика риба тврда
Притисне усне и љубав ока престане.
У пољу где ветар ломи суве траве
Отвара се до зоре у земљи јама глува
И по набору светла потребно дрвеће расте.
Видећи у загрљају смирене главе
Буљина када долети мртве да чува,
Замршене власи расплитаће ласте.
