Textual description of firstImageUrl

Миодраг Павловић | ПЕСНИК УСТАЈЕ ИЗ ЗЕМЉЕ



Дували су ветрови кроз земљу
и кроз кртичњаке,
дубље од сваке сонде;
под ногама су почели да расту
слојеви звука
и музици су пуцала језгра.
На тамноплавом небу видео сам
обрис свог тела с мачјом главом
како лети у луку,
док је моја стварна глава још била ту
испод пазуха.

Онда су почели да бацају на нас мреже
пуне месечине и удара струје,
вукли нас мртве ка површини земље,
на ноге усправљали шибом,
а ми се мицали једва;
тешко се човек преже у нове облике.

Да нас пробуде
набили су у нас сувише снаге,
сад светлимо као сијалице
док идемо преко праскозорних поља,
и у ходу нам тако спојише
удове, лице и труп
и ставише у руке цвеће
као да смо педери а не васкрсници,
све то туђа нека воља.

Значи није била само прича
то дизање из мртвих!
Стресамо са себе глиб и чекамо смотру
у нади да ће свако моћи да оде
на своју страну
код рођака ил у шетњу.
Но анђели нам доносе вруће воде, четке
и кажу: хајде сад, умијте брда и долине,
припремите чисти пут
Господу који вас из смрти дозва!

Тако дакле, ко у војсци;
постао сам слуга!
А бејах у смртно доба непокоран
и нико није могао на послушност да ме склони,
зато се још и данас понадах
великој части и награди
кад ме арханђел по имену прозва!



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des