свирач осуђен без смрти, који тражи пут
у подземље, где жена моја, чезнући у мемли
са песмом овом, растрже погребни скут.
Овде сам ја, Орфеј, у карејској земљи.
Могу ли умрети овде, где смрт је јака
као сунце и бије бедеме и гњечи око
врхом нокта, а рушевине без сузног знака
рију тле ко столетни корен дубоко.
Најзад умрети овде где смрт је јака.
Да чудне земље где леш, убиства брат,
за лешом у реку труљења низ пламен пада.
Где су живи? Ко води непрекидан рат
између птица без кљуна и мртвих и развејаног града?
Гле земље где пушка на рамену лобањи је брат.
Опет сам пред капијом сенки и биља више нема
око рањаве стопе, ни живог створа око лире.
По напуштеним њивама крв се за семе спрема.
Облаци, калпаци неба, јаук ће да смире
пред капијом сенки и туге више нема.
Да л' ће моју лиру неко наћи када прође
за мртвом годином низ ветар опела?
Да ли ће детета прст за песмом да пође
и да дозове усев и животиње и плодишта бела?
О, да л' ће по моју лиру неко да дође?
Еуридико, ту си, јер светлост зури као авет,
откос гвоздених цеви на твоме гробу
чека ме и пуцањ за пуцњем испуњава завет
да се не чује моја песма на твоме гробу.
Еуридико, прими мог погледа смрскану плавет.
Сад знам да најзад стижем к теби доле
из јаме у јаму, ивицом пустоши Кареје.
Не, осврнути се нећу. Они који воле
треба да гледају у земљу. Рука твоја где је?
Ево ме, силазим драга к теби доле.
