Ми невини, топли, искричаве крви.
Чекасмо несвесно вал векова стишан,
Да у страху пљусне у пољубац први.
А сад како радо сву будућност нудим,
Тражећи страх онај, руменило стида,
Да, ко некад, кроку бесциљном се чудим,
Да мађиски дворац машта с јутра зида.
Ја љубави имам још сочне и свеже.
Неувелих груди ево троши чари!
О, како ме пеку те невине мреже;
Неки блатав демон њима господари.
Не стапајмо усне, јер се љубав сити;
Вај, све ближе дан је бесветих кумира,
Дан кад више неће у нас страха бити,
А пресићен нагон затражиће мира.
Како брзо небо бива идол блудан,
И светиња Светих под ноге се меће!
И пољубац сваки ког сам свесно жудан
Кап је златног блата на зрцалу среће.
