Загњурио душу са сновима свима,
Душу пуну празних осека и плима,
Душу, чији кути беху лажи сити.
Ти сплет својих жеља невиних и слабих,
Уздахе свих ноћи, свих лета и зима,
Песме свих сотона и свих серафима
Хтела си у један кип свих снова слити.
Обоје за истом жудили смо сликом,
Вођени нејасним лутали смо дуго,
Кô да назирасмо мраком једно друго,
И рекосмо реч, што не рекосмо ником
На сусрету првом, мада нисмо хтели
Ми смо се волели, пре но смо се срели.
