Textual description of firstImageUrl

Милосав Тешић | ROЅA CANІNA

Сјани ми, сјани, дивља ружице:
ово су часи распуклих сања.
Узалуд тржем прозукле жице
у вражјем колу около пања.
Огласе струне трзај у жице:
много је збиље, грозе, хроптања.
Засветли небо и прхну птице
кроз јасну сузу у бела сјања.
У зрелој јези сурога иња
цвати ми, цвати Roѕa canіna.

Из мене сјаји гљива лудара.
Са чамов-даске пишу ми чавке.
О тмурно подне лађом ударам
и бродим, бродим без једне јавке.
Није ли биће гашење жара,
пелинов цветак у крилу мајке,
пахуља жарка што се разара
и хрли, хрли од жеље жарке?
Сели се тело у чашку крина:
цвати ми, цвати Roѕa canіna.

У срцу здробљен светлуца кристал.
Цијуче душа, капља с извора.
Захује живци уз дробни лишај
и пече зумбул, зумбул отрова.
С ивањским цвећем, ливадо, истрај!
У смерној тузи ромори гора.
Зелени бреже, дугом заблистај
и пламен свуци низ лице створа.
Са усне усна латице спира:
цвати ми, цвати Roѕa canіna.

Ја гледам у свет очима била:
и видим сенку - И видим крила,
и слушам како кроз мрачна ткива
жуборе уре и туку била.
Ја чујем жамор ушима смиља:
ни тајне споне потмулих сила,
ни плаха вода, ни ватра жива
не знају тајну мојих тамнила.
Из срца Оца кроз срце Сина
цвати ми, цвати Roѕa canіna.

Од румен-јада и од зрелине,
ја јездим белцем, јездим, царујем
уз жубор-море, преко планине
и свакој драчи дукат дарујем.
други је живот иза црнине:
са другом дружбом онде свањујем
и синем, синем уврх стрмине
са друге булке грејем, жарујем.
То жалба није но песма ина:
цвати ми, цвати Roѕa canіna.

Ја гинем, Мати, лудом матицом
и тргам грозје, тргам купине,
и витлам, витлам божур-палицом,
и Трпим, тупим трулеж трупине.
Вине ме ветар, вине лађицом:
од вреле жалфе печал угине
и лине, лине худом стазицом
са химен-хума блесак буктиње.
Сабирци моји немају збира:
цвати ми, цвати Roѕa canіna.

Златну ми шкрињу чворак раскује:
освићу цесте, светле богази,
од моје руже флора страхује,
кроз мене ружа с ножем пролази.
Спушта се паук с празне чахуре
и жедан преде, у лов полази.
Псалтир ми чита јесен с махуне,
а паук граби, паук долази.
У шупље гајде ветрина свира:
цвати ми, цвати Roѕa canіna.

Расцепом свести цвили ракита.
Селену хвата љута грозница.
Од тешке звеке сјајна накита
пуцају вене, дрхти лозица.
Ја трошим страсти просца што скита:
с међе ми гране рујна горчица;
круни се облак, круне се жита,
круни се у ме ружа божица.
У чедном часу чулнога чина
цвати ми, цвати Roѕa canіna.

У игри варки жаруље кресну
и нема ноћи ни има дана.
Од лудње судње љубице кресну,
пакао с рајем под сунцем сања.
о леден камен небеса тресну
и с венца плану седма свитања.
Казујем тајну, тајну чудесну,
плачем радосним, знаком питања.
Из срца Оца кроз срце Сина
цвати ми, цвати Roѕa canіna.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста | Copyright W4ME™-des