VЈезера сува – небо измакнуто.
За тугин брег ми црно сунце седне.
(Због сваке Речи покајем се љуто.)
У првој труби чујем фрулу седме
и у ме има да се збије, зграца,
аждајин тутањ, налет скакаваца.
Језера сува – небо измакнуто.
Нутрину крпим – гушим се од људи :
у мутљаг -телу она дршће, луди,
а прашник њен се жути изасуто.
Да савест смирим, гукнуло би вече –
а радост била и мртворођенче.
Језера сува – небо измакнуто.
