Textual description of firstImageUrl

Милош Ђорић | ОСТРВО МРТВИХ II



Опкоњени морем и болом од света,
на Острву Мртвих сви гасимо зубље,
вечно бесни бура, шиба киша клета,
мре нада у сунце... тонемо све дубље...

На блатњавој слами људи сабијени
и пооследње снаге у мукама неста!
Умиру, у клупче грчем савијени,
Носе их – та страшна поворка је честа!

На обалу морску... О, јадни сељаци,
немирно море данас валом бије,
кô да јагње бело вал сваки избаци,
забели се пена и јагње се скрије...

Дошла вам је лађа... Вај, гомиле мртве,
ви сте негда били људи, које зора
звала на њиву... безимене жртве,
тонућете на дно бесомучног мора!

Играју јагањци по пучини целој,
у даљини сивој мртви брод се губи...
Мајко, Света Мајко, у одори белој
сањао сам душу што све људе љуби.

На жалосној барци њих отпрати и ти,
до места ком сада брод наш кобни плови
и пре нег’ пучина што ће бедне скрити,
за све мајке, Дево Чиста, благослови!

У дубину мирну и свет без краја,
тамо, где још замах буре допр’о није,
они тону, мајко, где се тихо спаја
душа с тајном вечном што смрт од нас крије...



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана