невина и танка
и да јој је коса била
топла, као црна свила
у недрима голим.
И да је у нама пре уранка
замирисaо багрем бео.
Случајно се сетих невесео,
јер волим:
да склопим очи и ћутим.
Кад багрем догодине замирише,
ко зна где ћу бити.
У тишини слутим
да јој се имена не могу сетити
никад више.
San Vito, al Tagliamento, 1918.
