нити да ичија душа продре кроз свилу
мог црног мушког плашта.
Нашао сам суморну сласт тела,
као ветар звезде
у грању по гробљу,
слађу него душа.
Па не гледам милосним погледом
ни по царевима ни по робљу.
На моме лицу бледом
мирише тама бела:
осмех мог разочараног тела.
У њему је очај, у њему
што презриво одриче љубав
свему, свему.
