Latinica     Ћирилица

Textual description of firstImageUrl

Милорад Павић | У СНУ РУЧАК



Туђим прогоњен страхом страх нас ко дивљач крупну
из језика у језик терајући
догна међ чудне речи неке као кући
као у неку песму свеукупну
где гроб у гробу лежи и нема простора новог.
Носимо на језику реч
ко прстен птицу и облак у сафирном оку што носи.
Опадају нам власи са лишћем
и птицама гнезда у својој градимо коси.
Од брадатог камења и последње беле земље у вину
Сазидасмо пећ у пољу и покрисмо је црепом.
Кашике пуне речи откидамо од уста и хранимо уши
но кућу не подигосмо и у ноћима под стрехом пећи
на кишама младим припитомљавамо памћење
и претражујемо у срцу помрчину
бројећи колико слова у мрак још смемо рећи.


Претходно Следеће

"Најлепша поезија је тренутак кад ниси свестан песме." то вам нуди Поезија суштине са близу 4.000 песама познатих и мање познатих светских и наших песника.

Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За свако јавно публиковање обавезни сте да наведете извор преузетог текста |  Архива овог сајта