из језика у језик терајући
догна међ чудне речи неке као кући
као у неку песму свеукупну
где гроб у гробу лежи и нема простора новог.
Носимо на језику реч
ко прстен птицу и облак у сафирном оку што носи.
Опадају нам власи са лишћем
и птицама гнезда у својој градимо коси.
Од брадатог камења и последње беле земље у вину
Сазидасмо пећ у пољу и покрисмо је црепом.
Кашике пуне речи откидамо од уста и хранимо уши
но кућу не подигосмо и у ноћима под стрехом пећи
на кишама младим припитомљавамо памћење
и претражујемо у срцу помрчину
бројећи колико слова у мрак још смемо рећи.