било је све тако црно и празно
ко шума без лишћа и поље без траве,
ко што би
цивилизација после атомске експлозије
била.
И црно, и јадно, и празно.
Онда је одједном затреперио пламен,
далек,
у ноћи,
мали језичак сасвим сирове цинобер боје.
И птице су у срцу запевале,
ветар заљуљ'о чудесно дрво дрен
што цвета заједно са снежним пахуљицама.
И ти си нашла пут до мене,
ја до твог струка, траве полегле.
