Textual description of firstImageUrl

Милорад Панић Суреп | ТВРЂАВА

Громовите си викала речи, тврђаво изнад река,
варварске, Цицеронове, старословенске,
речи отровних стрела, катапулта, и дуговласе,
старе колико и насиље, старије од мастодонта;
И викала их дуго, тако језиво дуго
ко што је страх над зацењеним дететом дуг,
ко поглед главе с коца,
ко звиждук бомбе авионске над крошњама
априлским
у пролећу што је зачедило од слободе;
И небу си, срџбом узрасла, враћала муње,
потресе земљотресима
све сричућ слогове тешке мудрости нежељене,
по читав век са листом, градино ратова светих.

А данас само брујиш, сребрна шкољко,
седином
мора свиклог с вечношћу једино да разговара.
Цвеће и младеж учи се по теби миловању
док ти немаран ветар србуљу зидина развејава...



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста | Copyright W4ME™-des