ни опомену корака
најмање ширини људског срца
извикиваној на сва четири ветра,
не веруј —
кажем ти из искуства
и у часу несвакидашње искрености.
Ни у заборав не поверуј
ма чији,
брегова увијених у пепео даљине
лампи док се хладе од наших немира
малаксалих
ни у заборав вучји
ни човечји,
ничији!
Јер има безброј путева
између сна и излога
загрљаја и таме
између гнезда и зидова
оних најјачих
челичних конструкција
дизаних на местима залелујаних грана;
Зидова што су хтели
да буду једна воља
једно време
аутострада у једном правцу,
и гнезда оборених
(расут жалосни цвркут по занемелој долини!)
Толико је путева између бекстава и дозива
да нам је за живљење остало само распеће.
