На трави у парку усред зрелог подневног мрака
згуснутог у ноћ њихових очију.
Али они су само цвет. Око њих је рој.
Венац гледалаца исплетен сећањем
на затворе и искуством луднице.
Пију нектар призора и броје
покрете. Златнике недостижне.
И очито за себе навијају:
још, још, још..