Latinica     Ћирилица

Textual description of firstImageUrl

Милица Тасић | ЖИГОСАНО СРЦЕ



Уздижем се у висине неба
дечијим временом у души,
и ожиљне мисли остављам у подземљу,
где лежи мртав дух,
оскрнављен животом

Жигосано срце привија се уз груди
као сироче што кишу и голо воли,
ал` бич у очима твојим шиба
и ране на речима крваре низ усне
док панично се мичу
на сенци што лицем се зове

Слутим шта у теби бива,
као у камену заробљена
што у води судбине кружи,
ал` не престајем да снивам
да могли смо обоје носити
љубав у души

Никад не касне снови,
само у право време да их је срести
и на првом сокаку чежње ухватити нит,
а потом их држати као радосно дете,
рукама на којима
шећерлема пенушаво се смеши.


Претходно Следеће

"Најлепша поезија је тренутак кад ниси свестан песме." то вам нуди Поезија суштине са близу 4.000 песама познатих и мање познатих светских и наших песника.

Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Сва права задржана  | За свако јавно публиковање обавезни сте да наведете извор преузетог текста |  Архива овог сајтаАрхива овог сајта