Textual description of firstImageUrl

Милица Тасић | ОЗЕБЛИ ЖИВОТ



Црном уму благосиљам 
белу тачку
да побели ожиљке
животног мрака

И руке пружах да ухватим 
мрвице хлеба 
што падају с неба
из неке среће 
од које ме даљина заслепљује

Будан кружим зеницама 
и хтедох да ухватим светлосну нит 
да ми веже босе ноге 
што смрзле спавају 
док грлим сироче сна

И топло ми бива око срца гладног, 
а што мање имам, ја, озебло дете, 
за грам духом сам тежи.


Претходно Следеће

Поезија - најлепше љубавне песме српских, руских, француских, немачких, светских песника, родољубиве песме. Проза - кратке приче…

Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Сва права задржана  | За свако јавно публиковање обавезни сте да наведете извор преузетог текста |  Архива овог сајтаАрхива овог сајта