Textual description of firstImageUrl

Милица Тасић | ОКОВИ ЉУБАВИ

Бејах негде далеко а близу зоре
Не сећам се шта јој рекох тад
Загрли ме зраком својим првим
Осетих дотицања хлад
Беше росно, киша запеваше
Заиграле капи по сувој земљи
А ја љубих изнад неке очи, ал'
Не сећам се кад

Не видим светлости зоре
Не знам које беше боје,
Али знам да дуга обећавала је,
Иако се и она скрила
Да јој не видим стас
У трену само чух нечији глас

Звонило
Док трава је уздисала
Не сећам се погледа
Само осетих да сам окована
Снажним неким
Да ли љубави ланцем?

Спустих око
На трен ме нешто или неко
Дотаче
Мислим, али
Не сећам се

Сунце раскрилило главу своју
Бежим
Не осећам себе тад
Остаде на мени само зоре хлад

Не сећам се ничег
Ни какве боје небо беше
Али знам...
Љубила бих усне нечије
И поглед кише
Волела бих тебе и себе, ал'
Не сећам се ничег више.

Чујем још само једну кап и
Примаче се близу,
Сасвим близу...
Нечији дах.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста | Copyright W4ME™-des