Камена
душа ухићена
мрежом
чувства,
призма
срца
лик
твој претвара у дугу
Слушам
те
у
долини
између
трена и вечности
љубећи
капке неба
Нестајеш,
па ми дођеш
никад
да ухватим
кожу
твоје лутке,
промену
свести твоје
Кроз
зрак се појавиш
и ум
ми заблиста
од
одсјаја љубави,
али
тиња и гуши
омча
кроз двосрчана врата
Ти
сјаш у својој лепоти
као
младост жељна
и
обриси твојих крила
детињих
свуда
су по мени,
ал'
густа мрежа
прострла
се већ
по
седој души
сањалице.
