Textual description of firstImageUrl

Милица Стојадиновић Српкиња | ПОСЛЕДЊЕ ВРСТЕ



Нек сунце сија, нек цвеће цвета
Сва моја мила нек краси места,
Али за мене ишчезло све је,
Ни на што душа с' моја не смеје.

Осећања је усахло море
Којим је срце бродило моје,
А сада река друга се пружа
Из које само извире суза.

У њој се сунце живота мога
Са свога свода јоште нискога
Огледа мутно, а њено име
Зове се жалост, тешко том с њиме.

Под том теготом мој живот струку
Скршеном личи, а у свом кругу
Као да мени овога света
С горкошћу судба само долета.

Знам од куд такве донашаш гласе —
Само се срце жалује на се
Што не узтегну у себи чувство —
Али кад с жаром обима Српство.

Срећно да си ми, ти Српство, на век
Ово је свог мог живота одјек;
Јер су песмама умукли гласи.
Како су ми 'вакви настали часи.

Срећа ти била лепа, ко ружа,
Па нека судба мен' пелен пружа —
Кад ће и душа срећна ми бити
Ако ми срећа твоја гроб кити.



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана