Сва моја мила нек краси места,
Али за мене ишчезло све је,
Ни на што душа с' моја не смеје.
Осећања је усахло море
Којим је срце бродило моје,
А сада река друга се пружа
Из које само извире суза.
У њој се сунце живота мога
Са свога свода јоште нискога
Огледа мутно, а њено име
Зове се жалост, тешко том с њиме.
Под том теготом мој живот струку
Скршеном личи, а у свом кругу
Као да мени овога света
С горкошћу судба само долета.
Знам од куд такве донашаш гласе —
Само се срце жалује на се
Што не узтегну у себи чувство —
Али кад с жаром обима Српство.
Срећно да си ми, ти Српство, на век
Ово је свог мог живота одјек;
Јер су песмама умукли гласи.
Како су ми 'вакви настали часи.
Срећа ти била лепа, ко ружа,
Па нека судба мен' пелен пружа —
Кад ће и душа срећна ми бити
Ако ми срећа твоја гроб кити.
