Раширио си прсте да ти са дланаОтекнем ка ушћу наше јаве и сна
Да гаснем као немо сунце без дана
Будем корито реке пресушеног дна.
Жедна је ова душа горског потока
И росе у још обневиделом јутру
Жељан је дан светлости нагог ока
Да немире смири у горскоме врту.
И док цвили душа под гудалом јада
Клецају ми чежње под теретом снова
И тело клонуло у жељама страда
Да пресушне дане напоји изнова.
