Ноћ са усана скида немир у речиИ душу куша давна музика тиха
Да чујеш све што у мени вапи, јечи
И прераста у јецај опорог стиха.
Реци под коју звезду си скрио срећу?
Kад тмина откине велик комад неба
Са собом небеску скитницу повешћу
Да је нађем док се ноћ свлачи - прозебла.
