Само тишина болу може бити другу часу кад душу пламен огња жеже
кад у грудима сече као да је струг
и кад мисли од ума крену да беже.
Једино тишином дивљину у себи
кротиш и чујеш само к`о бича звиждук
сећања над оним што се некада зби,
због скрите пожуде ти се чиниш неук.
И нека ћуте сад у теби сви дани
они који наш смех к`о одјеке носе
и кад ветри дуну ти стамен остани
да тишином сачуваш прве заносе.
