Завирих кришом у своје немиреТу те сретох - у дну скривене мисли
У њој се нерођене зоре шире
Неспокоји јој спокоје притисли.
Потајно у вери умијем наду
Да дане што у самоћи засиве,
Болан зов срца - заборави краду
И да давне илузије оживе.
Ал` мисао бежи у самотан дан
Без снаге, нема у магли се губи
Само је један будан остао сан
Да чежњу за тобом у срцу дуби.
Твоје му поверих бесмртно име
Због кога вечно у мени су плиме.
