Хтела бих к`о некад да ти пишем римеу голобрадо пролеће - уз сенице
песму, али подстаћи немам чиме
жар да разгори плам угасле зенице.
Остала су сунца у сутону будна
невиђеног сјаја, пурпурне лепоте
жеља сакривена у нади, залудна
да нам се тела у једно оваплоте.
Немам где побећи из божијег вида
нити слух божански преварити могу
кад све завезано почне да се кида
тад прашњаву душу поклонићу Богу.
