Чује се часом вапај тајни
Ко уздах целе васељене,
Патнички узвик, крик очајни.
Час неосетно, тихо струји
Ко један трепет тужних жица,
Час страховито кобно хуји
Ко јато црних злослутница.
Ко тужи тако? Живи људи?
Ил' моја љубав, јади стари?
Ил' туђе наде, туђе жуди?
О, шта то мари, шта то мари!
Ја плачем кад и други страда,
Кад туђа срећа ко цвет вене.
За мене нема туђих јада:
Што боли другог, боли мене.
Плачи ми, душо, кад у нама
Још има суза да се редом
Проспу над туђим несрећама
И неисцрпном нашом бедом!
О, каке сласти, да се рида
Безумно, силно! Да се грца,
И мученички живот кида
При сваком куцњу бедног срца,
У очајању, у самоћи,
Међ јоргованом и јасмином,
У загрљају ведре ноћи,
Под доброћудном месечином!
