И хоре се звона из далеког града,
А равницом црном шири се и влада,
Мутна атмосфера задушничких дана.
Данас, драга моја, пољем пада слана.
Осећаш ли, драга, крај општег развића,
Клицâ, жудних да се што пре на свет јаве,
У хумкама свежим, испод нове траве,
Тајно распадање прежаљених бића?
— Дај ми уста твоја, дај могућност тајну.
Да, жив, заборавим да сам жив, да свуда
Видим само срећу и доброту крајну,
Да спокојан будем и тих као Буда!
Дај ми уста твоја, дај могућност тајну!
Јер осећам стално распадање бића.
И док покрај мене мре природа млада,
Нечујно, у самом почетку развића,
И црном равницом тихо пада слана,
У мојој се души простире и влада
Мутна атмосфера задушничких дана...
