Да се моме оку могао да сакрије,
Ниједног превоја блиставог ти тела
Да се мој пољубац на њ спустио није.
Знам те тако добро: у растанка часе
Ти преда ме ступаш сва сјајна и жива,
Знам када ће сузе око да ти квасе,
Знам кад ти се душа милоштом прелива,
А кад у њој носиш сву топлину Југа...
Па ипак си сваког дана нова мени,
Увек нова, увек тако чудно друга,
И никада слична јучерашњој жени.
Та моћ твоја чудна заслепљава мене
Разноврсним сјајем, мирисом и бојом.
– Ох, буди једанпут ко и друге жене,
Да одахнем најзад пред лепотом твојом.
