Textual description of firstImageUrl

Милан Ракић‎ | ЛЕПОТА



Јест, нема на теби ниједнога дела
Да се моме оку могао да сакрије,
Ниједног превоја блиставог ти тела
Да се мој пољубац на њ спустио није.

Знам те тако добро: у растанка часе
Ти преда ме ступаш сва сјајна и жива,
Знам када ће сузе око да ти квасе,
Знам кад ти се душа милоштом прелива,

А кад у њој носиш сву топлину Југа...
Па ипак си сваког дана нова мени,
Увек нова, увек тако чудно друга,
И никада слична јучерашњој жени.

Та моћ твоја чудна заслепљава мене
Разноврсним сјајем, мирисом и бојом.
-Ох, буди једанпут ко и друге жене,
Да одахнем најзад пред лепотом твојом.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана