Кад дамари бију ко чекићи прави,
Кад се она што се никада не мења,
Вечна стара рана, опет закрвави;
Ја бих да ми време дâ све моје дане,
Што би редом дошли с далеких крајева,
Да их све одједном, као јато шева,
Пустим у слободу на четири стране!
Да их бацим свуда, и на вјеки века!
По пределу мрачном, сјајном, топлом, ледном,
И с очима пуним планина и река
Да проживим живот у тренутку једном!
Јер моја је душа силом дувна седа
Што међ четир зида век проводи зао,
Некорисна, суха, бесплодна, и бледа,
Нит̓ је кога знала, нит̓ њу когод знао.
И у дуге ноћи, сред тишине глухе,
Над пољима мртвим пуним светог мира,
Кроз пределе пусте и кроз гране сухе,
Само звоне звона с тужног манастира.
Ја бих да исцрпем дане мога века
Напречац, у крају топлом, или ледном,
И с очима пуним планина и река
Да проживим живот у тренутку једном!
